Nema proizvoda u korpi
Mnogi roditelji se pitaju kako motivisati dete koje je nemotivisano. Isprobavanje različitih motivacijskih strategija ponekad se može učiniti kao uzaludan trud, ali ako razumete kako se motivacija formira u mozgu, možete sistematski da prepoznate šta tačno može da motiviše vaše dete.
Zašto je moje dete nemotivisano?
Iako je za decu tipično da ih ne motivišu stvari koje ne vole, takođe nije ni dobro da nisu motivisani da bilo šta rade. Postoji mnoštvo razloga zbog kojih dete nije potpuno motivisano, ali da „ je lenjo“ obično NIJE jedan od njih.
Nauka nam govori da nedostatak motivacije ima neke veze sa nedovoljnim uticajem neurotransmitera nazvanim dopamin 1.
Stvari koje mogu smanjiti efikasnost sistema dopamina uključuju:
Ako vašem detetu nije stalo do obavljanja domaćeg zadatka ili kućnih poslova, ali na drugim poljima iskazuje aktivnost i motivisanost, poput igranja video igara ili druženja sa prijateljima, ovde imate stvarni problem sa motivacijom. Međutim, ako vaše dete ne zanima skoro ništa, posebno higijena, onda se možda nešto drugo događa i morate obratiti više pažnje da biste shvatili šta se događa.
Ako vašem detetu u svemu nedostaje motivacije, provedite neko vreme posmatrajući njegovo ponašanje. Potražite znakove mentalnih problema poput depresije ili anksioznosti. Recimo, nedostatak interesa ili zadovoljstva kao odgovor na prijatna iskustva, simptom je depresije. Ako sumnjate da vaše dete ima mentalnih problema, potražite stručnu pomoć́ što je pre moguće. Ako je neki od ovih simptoma u pitanju, veoma je teško vratiti dete u kolosek. Nijedna motivacijska strategija neće funkcionisati sa ovim zdravstvenim stanjima.
Zvuči surovo, ali otkrijte da li zavisnost od droga igra ulogu u nedostatku motivacije vašeg deteta. Takođe saznajte da li ga neko zlostavlja ili ima problem sa nasiljem sa kojim niste upoznati. Ponekad se deca previše plaše da kažu roditeljima kada se susretnu sa ovim problemima. Takođe im može nasilnik zapretiti da nikome ne kažu.
Deca koja imaju problem sa nedostatkom koncentracije, često su lenja i nemotivisana.
Ali, ne pokazuje svako dete ove simptome. Kod neke dece teže je uočiti ovaj problem, pa stoga ne dobijaju pomoć koja im je potrebna. Stoga, ako primetite da vaše dete ima problema sa fokusiranjem, obratite se psihijatru ili lekaru deteta. Nedostatak koncentracije takođe može biti simptom depresije. Takođe možete pitati učitelje u školi da prate bilo kakve poremećaje učenja.
Stres je najčešći demotivator. Čak i ako vaše dete ne pokazuje znake stresa, vrlo je moguće da se bori sa tim unutar sebe. Ovo je nekoliko uobičajenih uzroka stresa sa kojima se deca suočavaju u svakodnevnom životu:
a. Hronični stres zbog upadanja u nevolje i vike roditelja
Nažalost, najčešći stres kod dece se javlja od njihovih dobronamernih roditelja.
Ovako obično počinje ...
Kada se dete čini nemotivisanim, njegovi zabrinuti roditelji pokušavaju da mu pomognu. Prvo mogu početi sa ohrabrivanjem i podsticanjem, što se brzo pretvara u mučenje, a zatim i kažnjavanje. Dete koje na početku ne voli samo domaće zadatke sada se bori da pronađe motivaciju za bilo šta zbog hroničnog stresa.
Ovaj problem je raširen tokom učenja na daljinu.
U martu 2020. godine svet se preokrenuo kada su škole naglo zatvorene i učenici primorani da započnu učenje na daljinu bez ikakvih priprema. Nisu mogli da izađu napolje da se igraju ili da se vide sa prijateljima. Bilo je to vrlo stresno iskustvo za decu.
Mnoga deca nisu bila motivisana i nisu mogla da se fokusiraju na času. Uznemireni roditelji počeli su da nadgledaju časove, prateći domaće zadatke i terajući ih da uče. Zamislite koliko su stresa iskusili. Na kraju su izgubili interesovanje za gotovo sve. Kada su se roditelji još više potrudili da to poprave, deca su se ili upustila u borbu za prevlast ili su postala povučenija. Postaje sve gore i gore. Ako ste pratili preko detetovih ramena tokom učenje na daljinu, već́ znate da to ne motiviše vaše dete.
Rešenje?
Naučite da popustite. Decenije studija potvrdile su da je autonomija urođena biološka potreba čoveka. Vaše dete neće razviti unutrašnju motivaciju koja mu je potrebna za uspeh u životu sve dok i dalje pokušavate da kontrolišete njegovo učenje i da ga stresirate. Ne samo da neće uspeti u školi, već́ će ih hronični stres naterati da izgube motivaciju da rade bilo šta. Na duže staze, hronični stres može dovesti do simptoma depresije i anksioznosti.
b. Stres zbog škole
Zaostajanje u školi u odnosu na vršnjake je stresno iako to vaše dete možda ne pokazuje. Ako se to dogodi, nemojte doprinositi mikro-upravljanjem detetovom učenjem. Istraživanje je pokazalo da deca na roditeljsko učešće kao što su pomaganje, praćenje i donošenje odluka ukazuju na nesposobnost koja dovodi do gubitka samopouzdanja, što je opet stresno i ne pomaže situaciji.
Budite roditelj koji pruža podršku i podižite samopoštovanje deteta pružajući mu ohrabrenje i smernice kada je to potrebno. Ako se vaše dete muči u školi, najbolje je da razgovarate sa njim. Otkrijte da li im možete bilo čime pomoći. Ponudite pomoć́ i prihvatite ako odbiju. Moraju biti na mestu vozača svoje budućnosti. Takođe saznajte da li imaju problema u školi. Da li se ne slažu sa određenim nastavnikom ili školskim drugom? Da li neko vaše dete maltretira? Svi ovi problemi mogu uticati i na motivaciju vašeg deteta.
c. Društveni stres
Za mnogu decu, a posebno adolescente, snalaženje u zamršenoj socijalnoj sceni predstavlja veliki stres. Zbog količine vremena provedenog sa vršnjacima i važnosti bliskih međuljudskih odnosa tokom rane adolescencije, društveni stres postaje posebno izražen kao pretnja ne samo motivaciji, već́ i psihološkom blagostanju. Društveni stres može proizići iz pritiska vršnjaka ili iz naglih promena u pubertetu. Odbijanje vršnjaka i viktimizacija dosledno su povezani sa psihološkim problemima kod adolescenata.
Iako roditelji ne mogu direktno ublažiti društveni stres svog deteta, sigurno mogu pružiti saosećajnost. Biti u mogućnosti da saslušate svoje dete i budete uz njega bez obzira na sve je dobar put ka odgajanju dobro prilagođene dece. Takođe možete da nadgledate društveni krug svog deteta na nenametljiv način kako biste bili sigurni da njihovi prijatelji nisu povezani sa devijantnim ponašanjem poput delinkvencije, alkoholizma, zloupotrebe droga itd.
Motivacija je komplikovana jer je ljudski mozak veoma složen! Ako pretražujete na Internetu, naći ćete bezbroj listi sa stvarima koje možete pokušati da motivišete vaše dete. Ali, vrlo izvesno da neće pomoći. Zato, probajte da sistematično saznate šta motiviše vaše dete.
Sećate li se video igre koju mrzite, a koju vaše dete stalno igra? To je zapravo nesvesni pokušaj vašeg deteta da poveća nivo dolamina u svom mozgu. Osećaju se bolje. Zbog toga će se, kada negodujete oko igre, igrati još više kako bi nadoknadili izgubljenu motivaciju. Zato nemojte se preterano suprotstavljati u ovom slučaju, mada svi znamo kolike su granice normale.
Roditelji su često zabrinuti zbog zavisnosti svoje dece od video igara. Zavisnost uključuje nedostatak kontrole nad određenom aktivnošću do te mere da nanosi štetu. Ako vaše dete može da odloži računar ili telefon i pridruži se porodici na večeri, vaše dete nije zavisno.
Video igre nisu loše kada se igraju umereno. Studija sprovedena na Univerzitetu Oksford otkrila je da umeren nivo igranja video igara (kraći od 3 sata) ne predstavlja negativne efekte.
Pored osnovnih potreba kao što su hrana i sigurnost, ljude motiviše želja da imaju autonomiju, kompetentnost i pripadnost. Video igre, posebno igre za više igrača, mogu sve to pružiti. Igrači imaju potpunu kontrolu nad likom, osećaju se ispunjeno pobedom i mogu se povezati sa drugim igračima.
Ako ste zabrinuti zbog njihovog prekomernog igranja (više od 3 sata dnevno), racionalno razgovarajte sa detetom o prekomernoj upotrebi. Zamolite dete da donese razumnu granicu. Moraju znati da je to učinjeno radi njihove dobrobiti, a ne zbog vaše potrebe za kontrolom.
Takođe možete da pomognete detetu da pronađe drugu strast i hobije kako bi dobilo dodatne pojačivače dopamina. Ključna reč ovde je „pomoć́“, a ne „sila“. Na kraju, naši ciljevi u roditeljstvu su da pomognemo deci da nauče da se sami preispituju, tako da učine pravu stvar čak i kada nas nema. Dozvolite detetu da kontroliše sopstveni život i postaće motivisano za bavljenje svakodnevnim aktivnostima.
